Паланачки менталитет препрека бржем развоју?

Иако сам се родио, растао и стицао образовање у једној паланци, нешто нисам осетио све до ових мојих позних дана. Нека моја последња искуства, искуства дружења са млађом популацијом, много млађом од мене, су ме нагнале да нешто приметим, а о томе и ево напишем неколико речи! Приметио сам да се у последње време међу млађом популацијом све више шири дух паланке који опстаје на принципу масовног исмевања свега онога што се од основног паланачког стереотипа разликује. Да ли тај дух примећујете око себе? Колико вас то иритира или не?
Питаће те се шта се то разликује од масовног паланачког стереотипа?
Две ствари. Дух град, односно дух космополитизма, који је идеално (тј. потпуно) отворен, и дух села, односно племена, који је идеално (тј. потпуно) затворен.
Дух паланке је стање између, које је немогуће, јер је стварније од сваке реалности паланке.

Не ради се ни о једном конкретном граду нити селу ни засеоку, једном речју не ради се о некоме или нечему опипљивом, ради се о стању који прети да преовлада и због кога се не напредује него стагнира! Како рече Радомир Константиновић: „дух паланке је апсолутан, и нема везе са географским одређењем нити величином града”. Добио је име зато што је типичан за паланку, а није жив само тамо, има га и другде.
Дух паланке као стереотип, уопштеност, колективизам у начину размишљања и деловања, нпр. напишеш текст који је уопштен и не значи ништа, али ти верујеш да си нешто важно рекао тиме што си поновио несто уопштено о чему нема полемике или нпр. да је мушкарац ратник и хранитељ а жена његова територија или нпр. промовисање агресије зарад традиционалистичких циљева, промовисање материјалног на уштрб духовног, или нпр. називати гјом некога само зато што иде на часове плеса или излази у клубове у којима се плеше лепо, живот заснован на митовима а не на стварним потребама и стварним тежњама ка развоју и уздизању личног ЈА!
Свако од нас има тај паланачки дух, али га као таквог нико не препознаје у себи. Јер да га препознаје, не би му се свидео и радио би нешто да то промени. Склонији смо да га препознамо у другом. Нпр. ја га непогрешиво нањушим у другом, али у себи - не. Нисам ни толико самокритичан да бих могао да кажем да сигурно и ја то носим у себи. Знам да ми се паланачка филозофија не допада. Борим се подсмехом, па и мени самом после буде жалосно што то радим.
Паланачки дух траје довољно дуго и постао је део не једне особе, него део целог народа, или делова народа. Не очекујем да неко дигне два прста и изјасни се као духовни паланчанин.
Најгоре у целој причи је неразумевање и антагонизам између духа паланке и духа космополитизма, где је дух паланке увек гласнији због тога што се негује на вишим нивоима.
Немогуће је бити савршено рационалан и објективан, јер је то већ путоказ ка колективном као мерилу обавезујућем за све.
Нажалост, тачно је да дух паланке има заступнике на високом нивоу, чак и у сферама где не би требало, као сто су тзв. култура и привреда, о политици да не говоримо. Тачно је да је захватила читаве делове народа, да више не постоје ни прави сељаци, ни прави грађани. "Искуство нам је паланачко", рече Константиновић. На жалост телевизија промовише такав дух у свакој емисији, политичари својим деловањем, а људи и не примете кад подлегну свему томе!

Поставља се питање како их пробудити а да те не мрзе?
Дух паланке је увек колективан, он не признаје индивидуалност, јер не признаје "субјект". Увек смо то "ми", увек колектив, увек "сви", никад ја или он, она!
Постојање субјекта је претња постојању паланке. Зато сто је паланчанин оданији паланци него себи. Он је предан колективитету, нарочито колективитету мишљења и стила паланке.
И филозофија паланке је филозофија наивног реализма, без тог наивног реализма нема уопштавања, нема детерминизма који је карактеристика духа паланке. Рационализам је увек у функцији колективизма, као и детерминизам.
Паланка никад није ни овде, ни онде, јер је дух паланке савршено немогућ. Он је дух колективитета, колективног мишљења и колективних мерила (предрасуда). Субјект је претња, он је стран памфлетизму духа паланке, јер је сваки наглашени индивидуализам мистерија, Тајна, а дух паланке се противи Тајни и Ноћи.
Не постоји универзални рецепт "против паланачког у себи." Сваки рецепт за који се тврди да универзално делује је само колективна формула, дакле пут ка паланачком, а не од њега.
Не постоји универзални метод како бити свој. Свако мора пронаћи сопствени.

Како знамо да ли смо постали зрели?

Док растемо, путујемо кроз живот, заустављамо се на разним станицама, па понекад и у погрешним али ипак станемо; зашто је то тако никада нам неће бити јасно, бар мени неће, само кад се сетим “Банета Бумбара” и његовог сазревања где на крају сваке епизоде серије “Грлом у јагоде” неко изговори реченицу: “Сада си постао зрео!” То ме је натерало да се замислим да ли уопште у нашим животима постаји тренутак када кажемо да смо заиста зрели или нас сви ови кораци воде ка том сазревању???

Ако се ограничимо на то да уживоту постоји такав сазревајући тренутак, тај догађај након ко човек постаје зрелији, схватио сам да то може бити само онај момент када се доживи осећај да ни један човек није острво и да му у животу треба неко с ким ће провести оно што му је од живота преостало!!!