Српска посла

Оно што се зна

Након устанка 1804. године ређају се српске победе у 1805. и 1806. години, а 1807. ослобођен је и Београд. Затишје настаје 1808. године после пораза Руса у ратовима са Наполеоном, када Срби више нису могли да очекују ангажовање Русије. Међутим 1809. долази до нових заоштравања односа између Турске и Русије, те године су уследиле нове битке и ново кретање српске војске. Након што је Русија послала Србији помоћ у оружију и муницији (1000 пушака и 30.000 метака) уследиле су борбе за ослобођење Ниша. Устаници 27. априла 1809. код села Каменица, Горњег и Доњег Матејевца, изграђују шест шанчева. Први и највећи је био на Чегру са војводом Стеваном Синђелићем, други у Горњем Матејевцу (код данас обновљене Латинске цркве) са Петром Добрњцем, трећи северозападно од Каменице са војводом Илијом Барјактаровићем, четврти у Каменици са главним командантом Милојем Петровићем, пети шанац је био изнад Каменице са војводом Пауљом Матејићем и шести у Доњем Матејевцу.

Бој је почео у јутарњим часовима 19. маја 1809. (31. маја по новом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви јунаци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац. Сада је тек настао прави окршај. Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватање за гушу и за косу.

Зашто је дошло до јуначког дела

Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам. Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив Турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој. На Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба.

Овом јуначком и херојском делу Стевана Синђелића у многоме је допринео раздор међу српским старешинама Првог српског устанка који су те 1809. године достигли врхунац, а њихова узајамна нетрпељивост довела до тешких последица.

У време кад је спреман општи напад на Ниш за заповедника војске одређене да уђе у Ниш уместо војводе Петара Добрњца дотадашњег заповедника и прослављеног браниоца Делиграда постављен је Милоје Петровић, трговачки и војнички ортак Младена Миловановића.

Озбиљни људи тврде да је Миловановић то урадио не из војне потребе него због тога што се надао да ће Ниш бити ослобођен и није хтео је да богати плен падне у руке Добрњцу већ њему и Петровићу. Међутим, између Добрњца и Милоја Петровића је дошло до отвореног сукоба јер Добрњац, Петровића није хтео да призна за командујућег, а још мање да му се покорава. Тај раздор се одразио и на војску те се лако пронео глас да Петровић намерно није хтео притећи у помоћ ресавском јунака Синђелића у боју на Чегру.

Након тога Добрњац је разљућен напустио Делиград, а способни и енергични турски заповедник Куршид- паша је искористио ситуацију и снажно јурнуо у напад. Петровић је изгубивши главу узмицао на свим странама, тако да када му је Карађорђе стигао у помоћ, затекао је потпуно растројен фронт у повлачењу.

Ој војводо Синђелићу

Народна песма

Ој војводо Синђелићу

Српски сине од ресаве славне

Ти си знао србина заклети

Ако треба за слободу мрети

Ој војводо ти си пао

Али душман још од тебе стрепи

Ти си турске посекао главе

Зато тебе срби радо славе

Ој војводо Синђелићу

Српски сине од ресаве славне

Милије је србину умрети

Него робом икада живети / него робом до гроба живети