петак, 27. мај 2011.

Моје плесне ципеле V – Сви марш на плес

Плес у друштву
Можда сте један од оних који би све то пробали, а немају где, вечити изговор и непостојећи разлог. Ако вам се игра, играјте, простор уопште није битан. У крајњем случају, ако не знате где и како, зато постоје плесне школе које су последњих година постале веома ИН, а ако то можда не мислите, проверите, пођите у једну плесну школу, све оне дају један или више пробних часова бесплатно. Ја сам пробао и са тврдњом могу да кажем да јесте тако!
На први час Salse сам отишао са жељом и вољом да научим те раздрагане плесове који се играју на врелом кубанском песку на прелепим обалама пацифика. Тај час је требало да буде увод у мој живот плесача рекреативца, који се неће стидети да стане на плесни подијум, а не мој преображај у занесењака латино ритмовима, шпанским језиком и Salsa покретима.
У Плесном центру у Смедеревској Паланци учимо да плешемо, инструктори су нам, дугогодишњи плесачи, Влада и Нина, инструктори Salse у плесној школи „Примера“ из Београда. Нина, висока, танана, правилних црта лица и Влада, висок, крупан, више ми је личио на бившег кошаркаша, него на инструктора плеса. Главна карактеристика им је да обоје имају великог стрпљења за ученике и жељу да подучавају, пренесу знање и објасне укоченим аматерима основне кораке латино плесова.
У почетку сам био јако укочен, нисам умео да померам ни руке, ни ноге, нисам схватио како да направим окрет, а о кординацији кукова и рамена да и не говорим. Нисам од оних који погледом могу да скину кореографију и да је одмах репродукују, мени треба приказати разложену и рашчлањену и онда ћу је са лакоћом преузети. Са Salsom је управо тако. Онога тренутка када сам овладао основним корацима родила се моја неизмерна љубав према овом плесу.

Ивана и Здравко
Уколико кренете на часове плеса прва ствар коју ћете схватити је да може бити забавно. Ритмови, партнерство, играње и музика чине заједно једно од најзанимљивијих искустава које сте икад имали. Учење плесања је вештина која остаје до краја живота, њена велика корист је због сталног сусретања нових људи. Како је сусретање нових људи друштвена активност то већ представља половину плесне забаве. Лепота плеса у друштву лежи у интимности контакта међу људима, поготово ако плешу у пару. То чини сваки партнерски однос посебним. Временом се тај однос учвршћује. Плесом можете упалите нову искру или распламсати пламен који гори. Плес је такође и здрав, јер плесањем трошите енергију као код пливања и трчања. Постаните здравији, чилији и уживајте у животу.
Физичко напрезање плесањем један је од најбољих начина за ослобађање од стреса. Друштвени плес је најбољи начин за рекреацију и релаксацију!

понедељак, 23. мај 2011.

Моје плесне ципеле IV

Последњих година, цео свет се тресе од латино грознице. Врели плесови: Samba, Rumba, Cha-Cha-Cha, Salsa, Bachata, Mambo и Merenge причају смелу и ватрену причу о љубави и завођењу.
Плес се један аспект љубави, који често занемарујемо, склоњен у страну и понекад заборављан због вере да њиме може да се бави само онај ко има таленат. Већини, поготово нама мушкарцима, лакше је да само посматрамо свог партнера у том чину, док учешће вешто избегавамо. Али плес је својеврстан афродизијак, који за кратко време ускомеша све. Плес показује све оно што се не може исказати речима, опушта, доводи у стање заљубљености иако тога можда нисте ни свесни.
Кроз плес можете изразити идеје, емоције, ослободити енергију, или једноставно само уживати јер плес гарантује радост и надахнуће. Плес обогаћује и храни душу човека, има повољне психотерапеутске учинке. Говор тела је моћан и експресиван: може да изрази нежност, бес, радост, патњу… Кад изустите и највештију лаж, он ће вас одати. Ако га човек сублимише и преточи у култивисан покрет, настаје плес као најпрефињенији облик завођења. Такође има низ позитивних учинака на физичко здравље човека.
Зато се не оптерећујте корацима и покретима, само се препустите музици загрлите партнера и гледајте у очи, али, пазите са ким и како играте, у плесу је лако занети се!

недеља, 8. мај 2011.

Моје плесне ципеле III

До сада сам причао о стандардним латино- америчким плесовима Sambi, Cha Cha Cha и Rumbi. Али постоје и такозвани улични плесови од којих су најпознатији Salsa и Merenge.
Salsa сос (благи и љути) 

Salsa се првобитно односила на љути сос који се користио као зачин јелима. Правио се од исецканог свежег поврћа или воћа а обавезни састојци салса соса су парадајз, лук и љуте папричице. Као мешавина различитих састојака, могао је да задовољи најразличитије укусе, окарактерисан као ватрени додатак који буди чула и даје укус храни.
Први пут реч салса је употребљена да означи покрете у плесу и врсту музике 1933. године када је кубански композитор песама Ignjacio Pinjerio написао песму „Echale Salsita“, у преводу „Dодај мало салсе“.
На идеју је дошао када је пробао храну без кубанских зачина. То је био протест против неукусне хране, али и спутаности тела које се у плесу, до тада, кретало по унапред направљеним шаблонима.
Dодати салсу је значило зачинити музику, ритам, покрете, плес, пробудити тело и свим чулима осетити живот. Ипак, доста времена је прошло пре него што је Salsa популаризована.

Песма „Oye Como Va“ Karlosa Santane 1969-те привукла је младе људе различите етничке припадности, док је продаја конга бубњева скочила широм SАD-а.

Масовна употреба речи Salsa за плес и музику почиње тек након 1976. године, када је њујоршки магазин Билборд објавио додатак на 24 стране под називом „Салса експлозија“. Тада су и сви остали медији почели да користе овај термин и Salsa је рођена.
Rumba

Salsa је кубанско- порториканског порекла, док је Merenge из Доминиканске Републике. То су живахне игре настале на врелом кубанском песку, нагласак ових плесова је на фигурама у којима се партнери преплићу шармантно заводећи једно друго.
Salsa води порекло од кубанског Sona, који сам по себи већ представља фузију шпанског Sonera и афричког Bita, и онда се на постојећу мешавину додаје ред француског Dansona и на крају се зачини са афричком Rumbom која даје посебан шмек овом плесу. Salsa је слична Mambu по томе што осам битова у музици прати шест плесних корака. Плесови имају доста сличних покрета. Ипак, окрети су у Salsi постали њена главна одлика, тако да је и за играче и за гледаоце утисак који Salsa оставља у многоме другачији од оног који оставља Mambo.
Овај спој плесова се у мањој мери и са неким варијацијама појавио и у другим земљама, као што су између осталих и Dоминиканска Република, Колумбија, Порторико.

Salsa је плес који не захтева много простора, за разлику од Sambe или Fokstrota, у Salsi пар се не креће толико дуж подијума за игру, све се дешава на релативно малом простору који заузима плесни пар.
Не постоје стриктна правила о томе како треба играти Salsu, иако се може уочити неколико различитих стилова, као што су кубански, колумбијски, њујоршки или стил Едија Тореса, порторикански, Руеда итд.

Salsa какву данас слушамо, се разликује од земље до земље, и њен ритам, као и покрети су прилагођени захтевима локалних средина. За Salsu се каже да има много корена, много грана и само једно стабло које их све спаја.
Оно што је важно знати о Salsi јесте да је она дошла у многе земље, а из њих изашла другачија. Она је продукт свих који је плешу и пример флексибилности и еволуције.
Viva la variedad – Viva la salsa!

понедељак, 2. мај 2011.

Моје плесне ципеле II

У прошлом чланку сам писао уопштено о плесу, пошто се бавим латино- америчким плесовима, писаћу вам нешто о њима.

Латино-амерички плесови имају три изворишта:
1. Афро-Бразилски
2. Афро-Кубански
3. Афро-Карипски

У Латино- америчке плесове спадају:
1. Samba
2. Cha Cha Cha
3. Paso Doble
4. Rumba

На аматерским од 1955. године, а од 1960. године на светским првенствима приказивана су четири плеса: Samba, Rumba, Cha-Cha-Cha i Paso Doble. Углавном су их играли француски парови. Док су о припадности Rumbe и Tanga била су различита мишљења. Rumbu су често спомињали као шести стандардни плес, а Tango су због својих латино- америчких корена убрајали у латино- америчке плесове, као четврти плес. Тек је 1961. године одлучено да се Tango плеше као пети плес у стандардним плесовима. Истовремено је Rumba добила своје место поред Cha-Cha-Cha, Sambe и Paso Doble-a, као четврти латино- амерички плес. Jive је тек 1968. године добио место као пети плес у такмичарској групи латино- америчких плесова и признање од стране Светског Савеза аматерских плесача. Крајем 50-их година XX века, латино- амерички плесови су ушли у програме плесних школа, а млади су масовно похађали плесне школе. С техником латино- америчких плесова бавили су се и Енглези који су поставили темеље и данас важеће технике. Књига Waltera Lairda - The Technique of Latin American Dancing, објављена 1964. године, постала је темељ латино- америчких плесова.


"Пут кроз време", кореограф Владимир Шуковић
(18. децдембар 2010. - Првенство Србије у специјалним плесовима)

Samba је групно име више плесних форми које су црни робови са собом преносили из своје домовине Конга, Судана и Анголе током протеклих векова у нову земљу Бразил. У то време овај плес је био јако популаран, а носио је име “Semba” што означава типично кретање кукова. Код банту народа екстазни плес је био средиште и основна карактеристика верских прослава. Ова афричка плесна култура се раширила и на обалама Бразила, а плес су удомили и Рио, Сао Паоло, Пернамбућо, Бахиа и Маранхао.
Поред тог плесног израза, популаран је био и плес у кругу. У средишту круга је плесао један плесач или пар. Ове плесове Бразилци су називали Batuque, Lundu или Samba. Најпопуларнији плес по кругу био је “Samba de moro”, што се може сматрати претходником модерне Sambe. Музика Самбе произилази из верске музике древне Африке. Главни инструменти су бубњеви и звона, који су углавном афричког порекла. Брза и живахна музика подстицала је плесно кретање. Током плеса парови обраћају пажњу не само на кретање напред по простору, него и на оживљавање такозваног Bounce- кретања. Ово кретање настаје савијањем зглобова и колена.
Гипки и динамични покрети Sambe, који подразумевају контракције трбушних мишића, разуздано њихање боковима, брзе ноге и елегантне покрете руку у тропском ритму шаљу јасну поруку еротске природе, наравно. Покрети Sambe често асоцирају на покрете у љубавној игри, а моћан ритам недвосмислено подиже температуру.
Данас Samba господари у бразилском музичком животу. Сваке године у част светски познатом карневалу у Риу, рађају се нове Samba мелодије.

Cha-Cha-Cha је настао развојем афро- кубанске музике, исто као и Mambo, првобитно је постојала само музичка форма. Cha-Cha-Cha је варијанта Румбе и Mamba. Релативно брз, плеше се на малом простору. Креатор Cha-Cha-Cha музике је кубански музичар, Enrique Jorrin који је 1953. године развио спорији Mambo- Cha-Cha-Cha из пребрзо одсвираног Mamba, али није стекао праву славу тим покушајем. Место “рођења” Cha-Cha-Cha је Palladium на Brodwayu у Њујорку. Само име Cha-Cha-Cha може се сматрати ритмичким делом музике што музичари разумљиво и јасно “изражавају”, а плесачи интерпретирају кроз три мала корака.
Cha се састоји од три корака које плешемо у основној форми Cha-Cha-Cha. Морамо обратити пажњу, да ширина корака не прелази ширину кукова. Cha можемо плесати с окретом или без, напред, назад, у страну или у месту. Као резултат преноса тежине на испружену ногу настаје кретање кукова за време плеса. Својим чистим, јасним ритмом и веселим фигурама, многобројним варијацијама овај плес се брзо пробио. Карактеристика му је да се скоро свака његова основна фигура може пренети у Румбу. Наравно, мора се пазити да интерпретација пренесених фигура увек буде у складу са карактером плеса. Током плеса, плесни парови се осећају слободним, карактерише их добро расположење и међусобна очараност. Самоуверени, мало се поигравају с партнером, а истовремено и са гледаоцима.

Rumba је збирно име за више кубанских плесова. Током плеса мешају се лирични са еротичним елементима, што се музике тиче богата је афро- кубанским ритмовима. Из ових ритмова развиле су се две врсте плесова: Habanera у XIX и Modern Rumba у XX веку које су у блиском међусобном сродству. Музика се свира споро као што је у Европи касније популарна Rumba- Bolero или у бржем темпу као у Rumbi-Guaracha и “кубанској румби”.
Rumba је нежан плес љубави у ком је еротика у назнакама, мада се можете њоме поиграти страсним загрљајима, извијањем уназад, потколеницом око партнеровог струка, погледима и покретима руку. Она говори о нежности и топлини.
Rumba је у Европу стигла 1930. године преко Њујорка. Први Rumba хит био је “The peanut wendor” који је освојио цео свет. За историјат развоја Rumbe у Европи значајно је да су се водила два “Rumba- рата” (1956/58. и 1961/63.) кад се расправљало о стандардизацији технике Rumbe. Француски и Енглески стил су се супротстављале тзв. “Cuban style”, кога је извесни Француз Pierre развио из Mamba у Енглеској и “Square Rumba”, спори Rumba- Bolero коју је развио Lucien David у Француској. “Rumba- рат” се завршио тако што је међународни одбор одлучио да се Rumba може градити на два основна корака. На крају се проширио “Cuban Style” с обзиром да су се скоро сви парови користили овим стилом. Данашње плесне школе се исто користе овим стилом.
Овај плес карактерише еротска игра, вруће љубавно такмичење. У пуно фигура показује се уметност женског завођења. У међусобној конверзацији жене и мушкарца, жена се двоуми између преданости и одбијања, а мушкарац између привлачења и независности. Израз тога постиже се снажним кретањем кукова и карлице. У описима из XIX века Rumbu приказују као страствен, заводљив плес у којем се жена труди завести мушкарца изазовним кретањем кукова. Кретање кукова је типичан елемент Rumbe, које настаје преносом тежине на испружену ногу. У интересу креирања естетског и лепог плеса у Rumbu су унети различити елементи Jazza.

Хаљине за све латино- америчке плесове обично су јарких боја, украшене штрасом и шљокицама који имитирају неки стари гламур, голицајући машту партнера, водећи га путем наде да ће се она претворити у стварност. На тај утисак наводе и високе потпетице и светлуцави пудер, откривена леђа или бикини који се назире испод провидне хаљине… Ништа не мора бити случајно.
Можете обући и стандардну одећу: стреч џинс, сукњице, шортсеве и топове од свиле, памука или ликре, прошарани понегде штрасом. Важно је само да крпица не буде превише. Добро је да чарапе буду мрежасте, да понеки каменчић на вама светлуца, да миришете на неки егзотишан мирис…
У овим шареним, шљаштећим надасве оскудним траговима одеће на вама, у лудилу латино ритма, на врелом сунцу и у страсном загрљају, кад заборавите на све границе, коначно ће се пробудити успавани лептирићи у вашем стомаку.