У прошлом чланку сам писао уопштено о плесу, пошто се бавим латино- америчким плесовима, писаћу вам нешто о њима.
Латино-амерички плесови имају три изворишта:
1. Афро-Бразилски
2. Афро-Кубански
3. Афро-Карипски
У Латино- америчке плесове спадају:
1. Samba
2. Cha Cha Cha
3. Paso Doble
4. Rumba
На аматерским од 1955. године, а од 1960. године на светским првенствима приказивана су четири плеса: Samba, Rumba, Cha-Cha-Cha i Paso Doble. Углавном су их играли француски парови. Док су о припадности Rumbe и Tanga била су различита мишљења. Rumbu су често спомињали као шести стандардни плес, а Tango су због својих латино- америчких корена убрајали у латино- америчке плесове, као четврти плес. Тек је 1961. године одлучено да се Tango плеше као пети плес у стандардним плесовима. Истовремено је Rumba добила своје место поред Cha-Cha-Cha, Sambe и Paso Doble-a, као четврти латино- амерички плес. Jive је тек 1968. године добио место као пети плес у такмичарској групи латино- америчких плесова и признање од стране Светског Савеза аматерских плесача. Крајем 50-их година XX века, латино- амерички плесови су ушли у програме плесних школа, а млади су масовно похађали плесне школе. С техником латино- америчких плесова бавили су се и Енглези који су поставили темеље и данас важеће технике. Књига Waltera Lairda - The Technique of Latin American Dancing, објављена 1964. године, постала је темељ латино- америчких плесова.
"Пут кроз време", кореограф Владимир Шуковић
(18. децдембар 2010. - Првенство Србије у специјалним плесовима)
Samba је групно име више плесних форми које су црни робови са собом преносили из своје домовине Конга, Судана и Анголе током протеклих векова у нову земљу Бразил. У то време овај плес је био јако популаран, а носио је име “Semba” што означава типично кретање кукова. Код банту народа екстазни плес је био средиште и основна карактеристика верских прослава. Ова афричка плесна култура се раширила и на обалама Бразила, а плес су удомили и Рио, Сао Паоло, Пернамбућо, Бахиа и Маранхао.
Поред тог плесног израза, популаран је био и плес у кругу. У средишту круга је плесао један плесач или пар. Ове плесове Бразилци су називали Batuque, Lundu или Samba. Најпопуларнији плес по кругу био је “Samba de moro”, што се може сматрати претходником модерне Sambe. Музика Самбе произилази из верске музике древне Африке. Главни инструменти су бубњеви и звона, који су углавном афричког порекла. Брза и живахна музика подстицала је плесно кретање. Током плеса парови обраћају пажњу не само на кретање напред по простору, него и на оживљавање такозваног Bounce- кретања. Ово кретање настаје савијањем зглобова и колена.
Гипки и динамични покрети Sambe, који подразумевају контракције трбушних мишића, разуздано њихање боковима, брзе ноге и елегантне покрете руку у тропском ритму шаљу јасну поруку еротске природе, наравно. Покрети Sambe често асоцирају на покрете у љубавној игри, а моћан ритам недвосмислено подиже температуру.
Данас Samba господари у бразилском музичком животу. Сваке године у част светски познатом карневалу у Риу, рађају се нове Samba мелодије.
Cha-Cha-Cha је настао развојем афро- кубанске музике, исто као и Mambo, првобитно је постојала само музичка форма. Cha-Cha-Cha је варијанта Румбе и Mamba. Релативно брз, плеше се на малом простору. Креатор Cha-Cha-Cha музике је кубански музичар, Enrique Jorrin који је 1953. године развио спорији Mambo- Cha-Cha-Cha из пребрзо одсвираног Mamba, али није стекао праву славу тим покушајем. Место “рођења” Cha-Cha-Cha је Palladium на Brodwayu у Њујорку. Само име Cha-Cha-Cha може се сматрати ритмичким делом музике што музичари разумљиво и јасно “изражавају”, а плесачи интерпретирају кроз три мала корака.
Cha се састоји од три корака које плешемо у основној форми Cha-Cha-Cha. Морамо обратити пажњу, да ширина корака не прелази ширину кукова. Cha можемо плесати с окретом или без, напред, назад, у страну или у месту. Као резултат преноса тежине на испружену ногу настаје кретање кукова за време плеса. Својим чистим, јасним ритмом и веселим фигурама, многобројним варијацијама овај плес се брзо пробио. Карактеристика му је да се скоро свака његова основна фигура може пренети у Румбу. Наравно, мора се пазити да интерпретација пренесених фигура увек буде у складу са карактером плеса. Током плеса, плесни парови се осећају слободним, карактерише их добро расположење и међусобна очараност. Самоуверени, мало се поигравају с партнером, а истовремено и са гледаоцима.
Rumba је збирно име за више кубанских плесова. Током плеса мешају се лирични са еротичним елементима, што се музике тиче богата је афро- кубанским ритмовима. Из ових ритмова развиле су се две врсте плесова: Habanera у XIX и Modern Rumba у XX веку које су у блиском међусобном сродству. Музика се свира споро као што је у Европи касније популарна Rumba- Bolero или у бржем темпу као у Rumbi-Guaracha и “кубанској румби”.
Rumba је нежан плес љубави у ком је еротика у назнакама, мада се можете њоме поиграти страсним загрљајима, извијањем уназад, потколеницом око партнеровог струка, погледима и покретима руку. Она говори о нежности и топлини.
Rumba је у Европу стигла 1930. године преко Њујорка. Први Rumba хит био је “The peanut wendor” који је освојио цео свет. За историјат развоја Rumbe у Европи значајно је да су се водила два “Rumba- рата” (1956/58. и 1961/63.) кад се расправљало о стандардизацији технике Rumbe. Француски и Енглески стил су се супротстављале тзв. “Cuban style”, кога је извесни Француз Pierre развио из Mamba у Енглеској и “Square Rumba”, спори Rumba- Bolero коју је развио Lucien David у Француској. “Rumba- рат” се завршио тако што је међународни одбор одлучио да се Rumba може градити на два основна корака. На крају се проширио “Cuban Style” с обзиром да су се скоро сви парови користили овим стилом. Данашње плесне школе се исто користе овим стилом.
Овај плес карактерише еротска игра, вруће љубавно такмичење. У пуно фигура показује се уметност женског завођења. У међусобној конверзацији жене и мушкарца, жена се двоуми између преданости и одбијања, а мушкарац између привлачења и независности. Израз тога постиже се снажним кретањем кукова и карлице. У описима из XIX века Rumbu приказују као страствен, заводљив плес у којем се жена труди завести мушкарца изазовним кретањем кукова. Кретање кукова је типичан елемент Rumbe, које настаје преносом тежине на испружену ногу. У интересу креирања естетског и лепог плеса у Rumbu су унети различити елементи Jazza.
Хаљине за све латино- америчке плесове обично су јарких боја, украшене штрасом и шљокицама који имитирају неки стари гламур, голицајући машту партнера, водећи га путем наде да ће се она претворити у стварност. На тај утисак наводе и високе потпетице и светлуцави пудер, откривена леђа или бикини који се назире испод провидне хаљине… Ништа не мора бити случајно.
Можете обући и стандардну одећу: стреч џинс, сукњице, шортсеве и топове од свиле, памука или ликре, прошарани понегде штрасом. Важно је само да крпица не буде превише. Добро је да чарапе буду мрежасте, да понеки каменчић на вама светлуца, да миришете на неки егзотишан мирис…
У овим шареним, шљаштећим надасве оскудним траговима одеће на вама, у лудилу латино ритма, на врелом сунцу и у страсном загрљају, кад заборавите на све границе, коначно ће се пробудити успавани лептирићи у вашем стомаку.
Нема коментара:
Постави коментар